„Vitamin B17” ― davljenik i slamka

clip_image001

Vitamini su organska jedinjenja neophodna u malim količinama za normalno funkcionisanje tela i dobro zdravlje. Izbalansirana ishrana ljudima treba da obezbedi većinu vitamina kako bi ostali zdravi i sprečili razne bolesti. Suplementi mogu biti od pomoći u nekim situacijama kao što su trudnoća, određene bolesti, dijete ili specifični režimi ishrane.

Za razliku od ugljenih hidrata, masti i proteina, vitamini nisu izvori energije. Umesto toga, vitamini su uključeni u metabolizam tela, proizvodnju ćelija i druge vitalne procese.

Vitamini rastvorljivi u mastima, A, D, E, K, čuvaju se u jetri i koriste od strane tela veoma sporo. Pošto ih telo skladišti, nije preporučljivo uzimanje u velikim količinama.

Vitamine rastvorljive u vodi, vitamine B grupe i vitamin C, telo koristi veoma brzo. Višak se uklanja urinom.

Preporučeni dijetetski unos, RDA (The Recommended Dietary Allowance) korišćen je godinama kao vodič za određivanje količine vitamina neophodnih za sprečavanje bolesti. Različite grupe ljudi imaju potrebu za različitim količinama vitamina na osnovu  pola i uzrasta.

Prosečna procena za zahtevima dijetetskih komponenti postepeno se zamenjuje  novim standardom,  DRI  (The Dietary Reference Intake).

Samim tim što je neka supstanca klasifikovana kao vitamin, to je svrstava u supstancu od vitalnog značaja, uključenu u funkciju svake ćelije u telu.

S tim u vezi, nedostatak nekih vitamina ima loš uticaj na zdravlje.

Takođe, višak vitamina, bilo da su prirodni ili veštački (uneseni putem hrane ili u obliku suplemenata) ima loš efekat.

Ako je jasno definisano šta spada u vitamine, ako se znaju njihove osobine, dejstvo, suficit, deficit, izvori, dnevne potrebe,  kako onda B17  nosi u nazivu „vitamin”?

Ne bi trebalo, jer B17  nije nepohodan za život.

Neki autori nisu tako rigidni i ipak ga svrstavaju u vitamine, dok ga drugi nazivaju pseudovitaminom.                                                  

                                                    B17 /Amigdalin/Leatril

 Hemijski sastav

203px-Amygdalin_skeletalPo hemijskom sastavu, amigdalin spada u cijanogene (cijanidne) glikozide.

Glikozidi (heterozidi) su organska jedinjenja sastavljena od šećera ― glikona i nešećerne komponente ― aglikona. Najčešći šećeri koji ulaze u sastav glikozida su: glukoza, galaktoza, ksiloza, ramnoza.

Aglikoni mogu biti: alkoholi, kiseline, aldehidi…

Glikozidi su veoma rasprostranjeni u biljkama. Mogu se naći u nadzemnim delovima (lišće, cvet, seme, plod) i podzemnim (koren, lukovica).

Mnogi biljni pigmenti su glikozidi.

Farmakološki aktivne supstance su glikozidi.

Cijanogeni (cijanidni) glikozidi (heterozidi) koji sadrže cijanovodoničnu kiselinu (HCN) prisutni u hrani su amigdalin, linamarin, durin.

Amigdalin se nalazi u gorkim bademima, semenkama kajsije, šljive, košticama jabuke, kruške, višnje…

images (11)

Mehanizam razlaganja u organizmu

Nakon uzimanja semena voća, do hidrolize glikozida sadržanih u semenu dolazi pod dejstvom enzima glukozidaze. Izdvaja se šećer glukoza i oslobađa aglikon. Zatim dolazi do razlaganja aglikona i tada se iz kompleksa oslobađa  benzaldehid i cijanovodonična kiselina.

Oslobođena cijanovodonična kiselina se brzo resorbuje u gornjim delovima gastrointestinalnog trakta i može dovesti do prestanka disanja.

HCN je jedan od brzodelujućih poznatih otrova. Osnovu toksičnosti čini cijanidni jon (CN). Inhibira oksidativne procese u ćelijama.

Ukratko, mehanizam dejstva cijanida se sastoji u inhibiciji citohrom oksidaze i zaustavljanja ćelijskog disanja. Na ovaj način ćelije ne mogu da iskoriste kiseonik. Simptomi trovanja su ubrzano i plitko disanje, glavobolja, vrtoglavica, koma, a smrt nastupa zbog prestanka disanja.

Kod odraslih osoba male koncentracije se detoksifikuju i eliminišu urinom.

Ali izloženost većim koncentracijama u vremenu od 30 minuta može biti fatalna.

Letalna doza iznosi 0,5 ― 3,5 mg/kg telesne mase.

Procenjuje se da oralna doza od oko 50 mg HCN može biti fatalna što odgovara količini od oko 60 semena iz koštica kajsije.

download (9)

Istorijat

Amigdalin je prvobitno izolovan 1830. godine od strane dva francuska hemičara.

Krebs koji se pominje za navodno sintetisanje *leatrila, nema akreditovan doktorat.

*Pojedini autori prave razliku između leatrila sintetisanog u SAD i onog nastalog u Meksiku, te navode da je prvi zapravo veštački oblik amigdalina, a drugi dobijen mlevenjem jezgara koštica kajsija.

Krebs je pohađao „Medical College“ od 1938. do 1941. godine u Filadelfiji, ali je izbačen po obnavljanju prve godine. Nakon uzimanja kurseva na pet različitih fakulteta i postizanja neuspeha u naučnim krugovima, završava na fakultetu u Ilinoisu („University of  Illinois“).

A posle držanja jednog predavanja o leatrilu dobija titulu „doktor nauka“ u školi koja nema nikakva ovlašćenja za izdavanje doktorata.

I skoro da nema osobe koja zagovara lečenje leatrilom, a da u istorijat ove supstance ne uplete Krebsa.

Krebs, stariji i mlađi, kao i njihovi saradnici pokušavaju da legalizuju leatril u više navrata nudeći neodržive dokaze zasnovane na uverenju da  HCN koja se oslobađa, deluje isključivo na ćelije raka, dok zdrave ostaju netaknute (te razne teorije da su samo tumorom zahvaćena tkiva bogata enzimom koji izaziva amigdalin da oslobodi cijanid koji uništava ćelije raka).

Izolovanoj supstanci Krebs 1950. godine daje ime „vitamin B17“ nadajući se da tim nazivom obezbeđuje bezbednost i efikasnost definisane zahtevima za vitamine.

Uprkos brojnim tužbama, prigovorima, zabranama distribucije leatrila od strane FDA, promotreri leatrila ne odustaju.

Nacionalni institut za rak (NCI) 1980. godine usled brojnih pritisaka počinje da radi studije, retrospektivnu analizu pacijenata lečenih leatrilom, opsežna klinička istraživanja.

Rezultati su jasni: nijedan pacijent nije izlečen, ni čak stabilizovan od početka terapije. Kod nekih pacijenata se registruje mučnina, povraćanje, glavobolja i vrtoglavica. Koncetracije cijanida kod nekih približavaju se smrtonosnom opsegu.

Sistematski pregled svih dostupnih izveštaja zaključuje da tvrdnja da leatril ima blagotvorno dejstvo na obolele od raka nije podržana nikakvim kliničkim podacima.

Od tada lečenje leatrilom biva zabranjeno u svim iole razvijenim zemljama, s tim da se kao alternativa nudi još uvek u pojedinim državama.

Izveštaj od strane „The Cochrane Collaboration 2011. godine ukratko glasi: «Bilansi koristi i rizika upotrebe amigdalina ili leatrila kao tretmana za rak su nedvosmisleno negativni. Postoji značajan rizik od ozbiljnih neželjenih efekata do trovanja cijanidom, naročito izražen nakon oralnog uzimanja amigdalina ili leatrila.»

Brojni izveštaji u medicinskoj literaturi opisuju trovanja cijanidom uzrokovana uzimanjem leatrila za lečenje raka.

slika-amig2-1100x494

Istine i zablude

Alternativci, kao i obično, imaju spremnu priču:

  • Krebs i njegovi naslednici su bili u pravu. U to vreme su trpeli pritiske od vlade i bili omalovažavani od strane farmaceutske industrije.

Krebs, stariji, mlađi i saradnici su u toku svojih karijera bili optuženi više puta.

Drugo, da je zaista nešto što je predloženo kao lek, nakon svih ispitivanja pokazalo dobar efekat, bilo bi otkupljeno od neke farmaceutske kompanije.

  • Semenke kajsije su koristila brojna drevna plemena. Upravo zahvaljujući toj komponenti u ishrani karakteriše ih dugovečnost i dobro zdravlje. 
  • Semenke su jeli i naši stari, pa im ništa nije bilo.

Gorki badem sadrži amigdalin, a oslobađajuća HCN je zastupljena u količini od 250 mg/100g.

Amigdalin u jabukama, breskvama, kajsijama u formi HCN se kreće u količini 600 – 800 mg/kg.

Količina cijanida u krvi je uslovljena mnogim faktorima. Najpre, od sorte, uslova gajenja i čuvanja voća, preko toga šta se konzumira uz voće, da li šećer, proteini i slično, do uzrasta, pola osobe, pa i do toga da li je neko pušač ili alkoholičar.

Variranje u sadržaju cijanogenih glikozida u semenu može da smanji ili poveća količinu potrebnu za fatalan ishod. Konzumiranje raznih vrsta voća i povrća je bezbedno, jer su nivoi amigdalina u njima niski. Kombinacija voća i povrća sa semenkama bogatIh amigdalinom ili leatrilom u obliku kapsula i tableta nije bezbedna.

  • Ne može da škodi.

Letalna doza za pojedine supstance je s razlogom definisana. *Pravilnici za proizvodnju određenih namirnica takođe s razlogom postoje.

Kockati se sa semenkama i preračunavati koliko se HCN oslobodilo njihovom konzumacijom je nepromišljeno.

Loši efekti leatrila se ispoljavaju mnogo brže kada se on uzima oralno, nego intravenski. Koncentracije cijanida dostižu za kraće vreme višu vrednost.

*Prema Pravilniku o kvalitetu i drugim zahtevima za bombonske proizvode, persipan masa koja se izrađuje od termički obrađenih i usitnjenih jezgara koštica voća ne sme da sadrži više od 0,17% amigdalina računato na suvu materiju, odnosno 10 mg enzimatski oslobođene cijanovodonične kiseline na 100 g mase.

*Prema Pravilniku o kvalitetu šljivovice u okviru osnovnih parametara kvaliteta definisan je maksimalan sadržaj cijanovodonične kiseline u količini od 50 mg/l a.a.

Pri vrenju komine pod dejstvom kiselina ili prisutnog specifičnog enzima amigdalin se razlaže i obrazuje HCN.

Odvajanje koštice prilikom proizvodnje rakije je važna faza. Ukoliko se u toku muljanja izlomi više od 5% koštica, može se očekivati sadržaj HCN u količini i preko 40 mg/l.

Zaključak

Dakle, amigdalin/leatril/B17 nije vitamin. Ne postoji nešto poput deficita što bi se dovelo u vezu sa ovom supstancom. Ne postoji bolest ili poremećaj uzrokovan nedostatkom ove materije. Ni po jednom parametru se ne može svrstati u supstancu od vitalnog značaja.

Nijedna tvrdnja da leatril ima pozitivne efekte kod pacijenata sa kancerom nije podržana rezultatima kliničkih studija.

S obzirom na visoku toksičnost cijanidnog jona, kao i zbog činjenice da preparati koji u sebi sadrže ekstrakte semena kajsije i drugog koštunjavog voća obično nemaju definisan sadržaj amigdalina, odnosno cijanovodonika i da efikasnost ovakvih proizvoda nije potvrđena adekvatnim studijama, u mnogim zemljama prodaja ovakvih proizvoda je zabranjena, uprkos brojnim upinjanjima alternativaca da ih registruju kao dijetetske suplemente.

Znam da se oboleli hvataju za svaku slamku spasa u procesu izlečenja. Amigdalin zasigurno nije spas. Pre put u brzu smrt, ukoliko se doza prekorači.

Advertisements

4 comments

  1. Pingback: Vitamin C: više nije bolje! | ISTINE I ZABLUDE

  2. Mima

    Hvala za nadasve poučne i korisne članke.
    Imam jedno pitanje u vezi kuhinjske soli i rafinisanja. Naime, neki tvrde da ono što je ,,opasno” s njom u vezi je aluminijum-hlorid (ne znam da li je to uopšte istina i da je pravi naziv za spoj koji se, navodno, dodaje) kako se ne bi upijala vlagu. Koliko tu ima istine, koje su količine u pitanju i da li je to, zaista, opasno?
    Hvala unapred!

    Liked by 1 person

    • Mima, prema važećem Pravilniku o kvalitetu i drugim zahtevima za so (za ljudsku ishranu), a u skladu sa Pravilnikom o kvalitetu i uslovima upotrebe aditiva, kuhinjskoj soli se najčešće dodaje silicijum-dioksid kao sredstvo protiv zgrudnjavanja; ponekad i kalcijum-aluminijum-silikat, E556 i aluminijum-silikat, E559. Oni se nalaze na pozitivnoj listi aditiva, što znači da su odobreni, a pre svega, testirani i potvrđeni u okviru zdravstvene bezbednosti.
      Što se tiče količine koja se dodaje kuhinjskoj soli, u pitanju su male vrednosti: do 2%.
      Sve u svemu, nema mesta za bojazan.

      Like

  3. Pingback: „Hemofobija“, čemu? | ISTINE I ZABLUDE

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: