„Organska” hrana: istine i zablude

Popularnost organske hrane raste poslednjih godina. Ona postaje sastavni deo supermarketa. Da li stvara dilemu?

S jedne strane, imate konvencionalno uzgajanu jabuku. S druge strane, imate jabuku iz organskog uzgoja. Obe su čvrste, sjajne i crvene. Obe pružaju vitamine i vlakna. „Organska“ više košta. Za koju bi trebalo da se odlučite?

Pogledajte podatke pre nego što kupite.

Mnogi potrošači koji će izdvojiti više novca veruju da je „organska“ hrana hranljivija, sigurnija i ukusnija.

---

Nema razlike između organski i (ne)organski proizvedene hrane u pogledu kvaliteta, izgleda ili bezbednosti. Drugim rečima, „organska“ hrana nije ni po čemu bolja ili drugačija od konvencionalne.

---

Pre deceniju, dve, sertifikovani organski proizvodi nisu postojali. Kada su propisi USDA stupili na snagu, prodaja organske hrane je znatno porasla, da bi poslednjih godina skočila za oko 50 milijardi dolara širom sveta. Danas, organski proizvodi koštaju i do pet puta više u poređenju sa konvencionalno proizvedenim ekvivalentima.

Sve veći broj ljudi odlučuje da potroši svoj novac na organsku hranu smatrajući je najboljom. Oni misle da na taj način poboljšavaju svoju ishranu i da spasavaju planetu od zla konvencionalne poljoprivrede.

Međutim, postoji mnogo mitova oko organske hrane i mnogo propagande koja dovodi do polarizacije strana.

Ono što motiviše kupce organske hrane, pogotovo roditelje male dece, može se svrstati u dve najčešće zablude:

― organska hrana pruža zdravstvene beneficije;

― organska hrana je oslobođena od toksina, zagađivača, patogena i pesticida*;

*Rizici i koristi upotrebe namirnica se razlikuju. Prilikom analize rizika, potrebno je pogledati svaku kategoriju namirnica posebno (mleko i proizvodi od mleka, meso i proizvodi od mesa, jaja, riba, voće i povrće). Dok svaka kategorija ima potencijal za prisustvo patogena, kod određenih grupa se stavlja akcenat na ostatke pesticida.

Zastupnici organske hrane često promovišu svoje proizvode isticanjem da su hranljiviji.

Da li je organska hrana hranljivija?

Organska hrana sigurno nije više hranljiva u odnosu na konvencionalnu. Sadržaj hranljivih materija biljaka određen je raznim faktorima. Mineralni sadržaj može biti uslovljen mineralnim sadržajem zemljišta, ali to nema značaja u ukupnoj ishrani. Ukoliko esencijalni elementi nedostaju u zemlji, biljka neće rasti. Eksperimenti sprovođeni duži niz godina nisu našli nikakve razlike u sadržaju hranljivih sastojaka organski gajenih biljaka i onih gajenih u standardnim poljoprivrednim uslovima.

Nakon razmatranja 162 naučne studije objavljene u periodu od 1958. do 2008. godine, „British Food Standards Agency“, 2009. godine zaključuje da nema dokaza o razlici u sadržaju hranljivih materija. Izveštaj obuhvata ukupno 3.558 poređenja sadržaja hranljivih materija u organski i konvencionalno proizvedenoj hrani. Nisu pronađeni apsolutno nikakvi dokazi za bilo kakvu razliku u sadržaju različitih hranljivih sastojaka, uključujući i vitamin C, karoten, kalcijum…

Neke studije su upoređivale sadržaj vitamina, minerala i makronutrijenata u organskim i konvencionalnim proizvodima… Pojedine su u okviru pregleda nastalog 2012. godine (Stanford study) pokazale viši nivo određenih vitamina i veći procenat fosfora u organski gajenim proizvodima. Međutim, istraživači su konstatovali da taj podatak ima mizeran klinički značaj, s obzirom na to da mali broj ljudi ima nedostatak fosfora u organizmu.

Određene studije sugerišu na viši sadržaj omega 3 masnih kiselina u mleku iz organskog uzgoja.

No, veći broj ponovljenih studija upoređujući uzorke iz oba tipa uzgoja, ukazuje na nepostojanje razlike u sadržaju masti, proteina, pa i omega 3 masnih kiselina (Institute for International Studies at Stanford).

Istrajnost proizvođača u isticanju hranljivosti organskog mleka, posebno u povećanom prisustvu omega 3 masnih kiselina, postaje apsurdna jer se radi o suviše malom sadržaju da bi bio veoma značajan. Naime, potrebno je da čovek popije ogromnu količinu mleka da bi uneo omega 3 masne kiseline u iznosu koji može dobiti iz jedne porcije lososa, na primer.

Slična poređenja apropo omega 3 masnih kiselina su urađena za meso i jaja. Nema uočenih prednosti kod namirnica iz organskog uzgoja, ili su u pitanju vrednosti od premalog uticaja na ljudsko zdravlje.

Uz to, iznova se na osnovu dokaza prave sistematski pregledi u vezi sa prisustvom omega 3 i omega 6 masnih kiselina u ishrani, tako da paušalno formiranje jedinstvenog koncepta koji dovodi do modifikacije rizika od kardiovaskularnih bolesti, nije ispravno.

Jedan od profesora na Newcastle University i drugi autori, analizirali su 343 studije i istakli da organski usevi u proseku sadrže 17% više antioksidanata u odnosu na konvencionalno uzgajane useve.

Pitanje uticaja polifenolnih jedinjenja na zdravlje ljudi i sprečavanje nastanka raka, ostaje otvoreno. Dve studije sprovedene u svrsi odgonetanja uticaja antioksidanata na ljudski organizam 2004. i 2006. godine ne deluju ubedljivo.

Prva (Olsson and others) koristi organski i konvencionalno uzgajanu jagodu. Sprovodi se na glodarima. Mogući mehanizmi kojim bi organska hrana mogla da smanji rizik od raka bivaju odbačeni.

Druga studija koristi organski i konvencionalno uzgajani paradajz. Sprovodi se na ljudima. Iako merenja pokazuju viši sadržaj vitamina C i likopena u organski uzgajanom paradajzu, nikakve razlike na kraju istraživanja se ne uočavaju kod učesnika (Caris-Veyrat and others).

Postoji teza da biljka koja se manje hemijski tretira stvara više antioksidanata, ali istovremeno luči više sekundarnih metabolita, toksina, koji bi mogli predstavljati „zdravstvenu“ zabrinutost (a što onda, umanjuje kvalitet „organske“ hrane). Još uvek se utvrđuje nivo toksina, razlike, kao i toksikološki značaj tih razlika.

Da li je organska hrana sigurnija?

Mnoge pristalice organski gajene hrane veruju da organski poljoprivrednici ne koriste pesticide i da je samim tim organska hrana sigurnija od konvencionalno uzgojenog voća i povrća. U anketi sprovedenoj u Velikoj Britaniji, 95% potrošača je izjavilo da kupuje organsku hranu jer želi da izbegne ostatke pesticida. Ovo verovanje je daleko od istine. Organska industrija je odobrila mnogo pesticida za upotrebu u organskoj poljoprivredi, od kojih su neki sa toksičnim profilima.

Ako farmer ima problem sa insektima, gljivicama ili korovom, on mora da upotrebi određene agense ili će snositi posledice. Pesticidi sertifikovani za upotrebu u organskoj i konvencionalnoj proizvodnji, dizajnirani su da unište štetočine. Da nije tako, očigledno se ne bi koristili.

Uslov za organske pesticide je da moraju imati prirodno poreklo. To, naravno, ne znači da je prirodna hemikalija manje smrtonosna.

Uopšte uzev, prema izvoru iz koga potiču, pesticidi se mogu klasifikovati u dve grupe: sintetički (napravljeni u laboratoriji) i biološki (za koje mnogi koriste naziv prirodni, organski, što je pogrešno).

Ova klasifikacija postaje beznačajna kada se posmatra toksičnost.

Drugim rečima, poreklo pesticida je irelevantno i beznačajno za razumevanje toksičnosti. Dobar primer za to su piretroidi i piretrin. Piretrin je jedinjenje koje proizvodi biljka (hrizantema) da bi ubijala insekte, ciljajući na nervni sistem. Piretroidi su slična jedinjenja proizvedena u laboratoriji koja oponašaju dejstvo prirodnog piretrina.

Jedina razlika između organskih pesticida i onih koji se koriste u konvencionalnoj poljoprivredi se sastoji u tome da su organski retko testirani kada je u pitanju uticaj na zdravlje i bezbednost životne sredine, kao i u tome da ne postoji nikakva analiza za nivoe toksičnih ostataka pesticida u organskoj proizvodnji (izvršena od strane organskih korporacija).

Dakle, mi znamo mnogo o nivoima pesticida i rizicima upotrebe konvencionalno uzgojene hrane (a rizik je minimalan), ali skoro da ne znamo ništa o rizicima konzumacije organski gajene hrane.

Generalno, nivo pesticida u hrani nije visok. EPA, FDA i USDA regulišu prodaju i distribuciju pesticida, postavljaju limite bezbednosti na ostatke pesticida i sprovode propise. Novi pesticidi, pre nego što uđu u proces distribucije i prodaje, moraju biti registrovani. Postojeći pesticidi se (re)evaluiraju svakih 10 do 15 godina, da bi se ugradili novi podaci i osiguralo zadovoljenje sadašnjih standarda bezbednosti.

U cilju zaštite potrošača, EPA postavlja nivo tolerancije pesticida u hrani i obavlja česte studije pri čemu se hrana analizira da se ne bi prekoračila postavljena granica. Tolerancija je maksimalna dozvoljena količina ostataka pesticida, bezbedna za životinje ili ljude. To je, dakle, količina pesticida kojom bi čovek mogao biti izložen svakog dana svog života bez ikakvog štetnog uticaja koji bi se mogao pripisati pesticidu. Postoji i poseban fokus za utvrđivanje tolerancija za zaštitu odojčadi i dece.

FDA i USDA proveravaju da li su ostaci pesticida ispod uspostavljenih granica.

Pesticidi se mogu locirati na površini namirnica, kao i ispod površine. Ostaci koje pranje može ukloniti zavisi od njihove lokacije, količine i temperature vode za ispiranje. Većina ljudi će, naravno, oprati svoje voće i povrće vodom pre nego što ih pojede. FDA testira neoprane proizvode.

Da li pesticidi koji se mogu naći u „konvencionalnoj“ hrani predstavljaju pretnju zdravlju?

Količina namirnica koju pojedinac uzima, nosi sa sobom zanemarljivo malu količinu pesticida da bi oni imali ikakav efekat na organizam. Niko ne bi trebalo da izbegava voće i povrće iz straha od pesticida, jer zdravstvene prednosti ovih namirnica zasenjuju svaki mogući rizik. Naučnici se slažu u jednom: rizik od ostataka pesticida, ako postoji,  minimalan je, nije vredan brige, a kupovinom „organske“ hrane i plaćanjem više cene, taj rizik se ne smanjuje. S druge strane, upotreba sredstava za zaštitu bilja smanjuje rizike po zdravlje sprečavanjem rasta štetnih mikroorganizama, uključujući i plesni koje proizvode toksine. Studija iz 1999. godine pokazuje smanjenje mikotoksina u hrani nakon tretiranja pojedinih useva fungicidima.

Kao što je već rečeno, svi pesticidi koji se koriste u konvencionalnoj proizvodnji prolaze rigorozne serije testova pre nego što se puste u upotrebu i nadležne ustanove određuju tačnu količinu zaostalih pesticida u proizvodima koja je dozvoljena pri pravilnoj upotrebi preparata. Retki su pesticidi u organskoj proizvodnji koji su u potpunosti ispitani. Organski proizvođači ne testiraju niti podnose podatke o reziduama pesticida koji se primenjuju u organskoj poljoprivredi.

Lista dozvoljenih sredstava za zaštitu bilja koja se koriste u organskoj proizvodnji obuhvata 24 fungicida sa 5 aktivnih materija i to: Bacillus subtilis soj ST1/3, bakar (oksihlorid, hidroksid, sulfat, oksid), mineralno ulje, Pythium oligandrum i sumpor. Na toj listi su i 8 preparata za suzbijanje insekata sa 5 aktivnih materija i to: Bacillus thuringiensis subspec. kurstaki i Bacillus thuringiensis subspec. tenebrionis, mineralno (parafinsko), mineralno (belo) ulje i dr.

Čitava lista je velika i nalazi se na sledećem linku.

Većina studija sprovedenih od 1970. godine pa naovamo, otkriva da ostaci pesticida ne prekoračuju granicu.

Analiza urađena 1997. godine ― tragovi su otkriveni u 77% „konvencionalnih“ namirnica i 35% organski obeležene hrane, ali samo po jedan uzorak iz obe grupe premašio je dozvoljenu količinu.

Testovi FDA potvrđuju prisustvo pesticida u 60% voća i povrća, a samo u 1,2% hrane su prekršeni nivoi.

FDA je u svom programu regulatornog monitoringa 2005. godine registovala ostatke pesticida u 37,3% domaćih uzoraka (nivoi prekoračeni u 2,4%) i 28,2% uvezenih uzoraka. Karakteristično je da su doze prekoračene u namirnicama za koje nije uspostavljena tolerancija.

Slične nalaze, a ponegde i manje ostatke pesticida, prijavila je Evropska komisija u okviru kombinovanih programa monitoringa 17 nacionalnih vlada, nekoliko godina kasnije.

Može se zaključiti da profesionalna izloženost pesticidima predstavlja mnogo veći rizik po zdravlje pojedinca u odnosu na rizik (koncentracija zaostalih pesticida) nastao konzumacijom proizvoda, bilo onih iz organskog, bilo onih iz konvencionalnog uzgoja.

U dokumentovanim studijama (CDPR 2005), najviše je prijavljenih slučajeva ― terenskih radnika obolelih pri radu sa grožđem, među kojima su i oni koji se bave organskim vinogradarstvom, a koji koriste sumpor, inače dozvoljen u organskoj proizvodnji.

Pored toga što su organski pesticidi neefikasni (tretiranje nekih biljaka sintetičkim pesticidima se obavlja tri do četiri puta; tretiranje organskim osam ili više puta i to uz slabiji prinos), oni nisu sigurni (bezbedni), što uključuje i ekološku štetnost jer je za neke ustanovljeno izazivanje veće smrtnosti drugih neciljnih vrsta. Podaci iz ove studije navode na oprez usled široko rasprostranjene pretpostavke da su organski pesticidi ekološki povoljniji od sintetičkih.

Uopštavanja na osnovu hemijskog porekla ne sme da bude, a svi pesticidi moraju proći empirijski zasnovanu procenu rizika.

Dakle, povodom pesticida, treba imati u vidu tri laži pristalica organske hrane:

1. Organska hrana košta više, jer organski proizvođači ne koriste pesticide ― to je prva laž, jer organski proizvođači upotrebljavaju pesticide; već je pomenuta široko rasprostranjena upotreba pesticida u organskoj proizvodnji; na listi dozvoljenih su i izrazito toksični pesticidi;

2. Organska hrana je sigurnija od konvencionalne, jer organska poljoprivreda ne podrazumeva upotrebu pesticida ― to je ne samo laž, već izlaganje opasnosti; mi imamo podatke o količini sintetičkih pesticida, kao i redovno ispitivanje svih ostataka pesticida u hrani, ali ne znamo ništa o sigurnosti pesticida u organskoj proizvodnji;

3. Organska poljoprivreda je bezbednija za životnu sredinu, jer ne primenjuje pesticide ― to nije tačno jer su se mnogi pesticidi odobreni za upotrebu u organskoj proizvodnji našli na listi veoma toksičnih za pčele i divlje životinje; neki od njih su mnogo više toksični od dobro testiranih neonikotinoida za koje je organska industrija toliko puta uložila trud u podizanje sumnje povodom njihove bezbednosti;

Na osnovu samo ove stavke po pitanju pesticida, neki autori smatraju da je organska industrija izgubila legitimitet i integritet do te mere, da bi trebalo da se povuče sa tržišta sve dok ne dokaže bezbednost svojih pesticida, s obzirom na to da vrlo često agresivno primenjuje politiku čistunca pozivajući druge na preispitivanje, a zanemarujući sopstvene nedostatke.

Mikrobiološka ispravnost

Autori (Mukherjee A, Speh D, Dyck E, Diez-Gonzalez, F. 2004. Minnesota) su sproveli sveobuhvatnu studiju upoređujući mikrobiološku ispravnost  „organskih“  i  „konvencionalnih“ proizvoda. U oko 600 različitih uzoraka analiziranih na prisustvo bakterija Escherichia coli i Salmonella, E. coli je pronađena u 9,7% organskih uzoraka i 1,6% konvencionalnih uzoraka. Najgora, ispostaviće se, biće organski gajena zelena salata sa 12 pozitivnih rezultata od 39 uzoraka.

Takođe, još jedna nedavna studija je ukazala na to da je organski gajena hrana mnogo više osetljiva na bakterijsku kontaminaciju. Istraživači su otkrili da organsko povrće ima dva puta veće šanse da bude kontaminirano salmonelom nego povrće uzgajano u konvencionalnim farmama.

U poređenju sa podacima iz 2012. i 2013. godine, na osnovu izveštaja USDA i FDA, u 2015. godini, došlo je do naglog skoka u broju povlačenja organske hrane sa tržišta. Kontaminaciju su uglavnom uzrokovale Listeria, Salmonella i Escherichia coli.

Visoka rasprostranjenost patogena u organskoj proizvodnji je verovatno posledica upotrebe stajnjaka umesto veštačkih đubriva i neadekvatne upotrebe stajskog đubriva. Problem nastaje kada je đubrivo (stajnjak) nepravilno kompostirano. Mnogi ljudi koji imaju male farme ne mogu da naprave kompost pravilno. Oni u suštini izlivaju đubrivo na biljke. To može dovesti do kontaminacije. Sledeća studija pravi pregled u vezi sa starošću komposta. Kompost star godinu dana ima tendenciju da nosi manje patogena. Onaj star šest meseci pokazuje 19 puta veću verovatnoću da će biti kontaminiran E. coli.

Namirnice životinjskog porekla od životinja iz organskog uzgoja pokazuju potencijalnu mikrobiološku opasnost zbog zabrane upotrebe antibiotika.

Jedna danska studija navodi prisustvo Campylobacter spp. u 100% od 22 organska uzorka u poređenju sa 36,7% konvencionalnih uzoraka (Danish study 2001).

Što se tiče jaja, ima vrlo malo istraživanja. Postoji jedan pregled iz 2011. godine (USDA) koji se odnosi na testiranje oko 500 uzoraka jaja na prisustvo patogena, ostatke pesticida, veterinarskih lekova, uključujući i antibiotike. Zaključak je da ne postoji posebna razlika u riziku od kontaminacije između konvencionalnih i organskih jaja.

Da li je organska hrana ukusnija?

Ukus nekih namirnica je pod uticajem svežine, a ona zavisi od toga koliko su udaljeni proizvodi od potrošača, u kojim uslovima i koliko dugo su transportovani, zatim, na koji način su skladišteni.

Jake pristalice organske hrane tvrde da ona ima bolji ukus.

U istoj anketi u kojoj je 95% Britanaca izjavilo da kupuje organsku hranu da bi izbegli pesticide, preko 2/3 ispitanika je reklo da su organski proizvodi ukusniji od ostalih.

Kada su istraživači izveli slepe probe testovima ukusa, otkrili su da ljudi ne mogu da naprave razliku između namirnica različitog porekla. Ukratko, nije bilo razlike u ukusu između konvencionalnih i organskih proizvoda.

Takođe, izraelski istraživači su 1990. godine sproveli 460 procena 9 različitih vrsta voća i povrća. Zaključak studije (Consumer Reports study): nema razlike u izgledu, ukusu i teksturi.

Studija je obuhvatila i „ukus-test“ nad nekoliko uzoraka piletine, pri čemu je većinu njih ocenila prosečnom ocenom, od kojih je značajan deo potekao iz organskih gazdinstava u kojima se podrazumeva da se kokoške uzgajaju tako da dobijaju pristup otvorenom.

Da li je organska hrana bolja za životnu sredinu?

Mnogi kupci organski gajene hrane veruju da će ulaganjem dodatnog novca u njenu kupovinu obezbediti korist celokupnoj životnoj sredini, podstičući tako veći broj poljoprivrednika za korišćenje „organske“ metode.

To ne može imati neki efekat, jer je organska poljoprivreda suviše neefikasna da zadovolji potrebe za hranom u svetu. Štaviše, linija razgraničenja između organske i konvencionalne poljoprivrede nije oštra, jer različite prakse nisu ograničene na jednu ili drugu. Na primer, organski poljoprivrednici  imaju tendenciju da ne koriste pesticide, ali suočeni sa gubitkom ugroženih useva, vrlo često se predomisle.

S druge strane, ukoliko neki obrasci upotrebe pesticida izazivaju više štete nego koristi, postoji način da se popravi situacija. I u tom slučaju se traže regulatorna rešenja.

Nema jasnih podataka o kvalitetu zemljišta ili zagađenju životne sredine (zagađenje organskim materijama, erozija itd.) koji bi omogućili sveobuhvatnu procenu i poređenje dve poljoprivredne prakse.

Nekoliko naučnika poslednjih dvadeset godina testira razlike između pet sistema poljoprivrede (dva konvencionalna i tri organska). Razlike uključuju: plodored, vrstu obrade, korišćenje đubriva, smanjenje/povećanje erozije, upotrebu herbicida, profitabilnost…

Rezultati su takvi da ne može da se napravi jednostavan presek. Međutim, mnoge organske organizacije neće izneti takve tvrdnje jer se fokusiraju na to da organsku proizvodnju predstave u najboljem svetlu.

Zemljište, svakako, ima egzistencijalni status za održivost životne sredine u pogledu bezbednosti hrane, bezbednosti vode, enegetske bezbednosti, stabilnosti klime, biodiverziteta i ekosistema. Koncept zemljišta je multidimenzionalan i imperativ bi trebalo da bude očuvanje njegove bezbednosti.

Taj imperativ, izgleda, organske farme ne žele da prihvate.

Organski proizvođači izbegavaju sintetičke pesticide, ali koriste hemikalije koje su još uvek ekološki štetne pri čemu istovremeno odbijaju da prihvate tehnologije koje mogu umanjiti ili eliminisati upotrebu svih hemikalija.

Na primer, organska poljoprivreda ima odlučan stav protiv genetički modifikovanih organizama. GMO ima potencijal da poveća prinos, poveća hranljivu vrednost i generalno, poboljša poljoprivrednu praksu uz smanjenje pesticida ―  što je upravo ono što organska poljoprivreda želi da uradi.

Ipak, organski predlagači odbijaju da daju šansu GMO, čak do tačke licemerja. Organski farmeri primenjuju Bacillus thuringiensis ― Bt toksin (protein izolovan iz bakterije sa toksičnim efektom na insekte) besramno preko svojih useva svake godine, decenijama. To je jedan od najčešće primenjivanih organskih pesticida kod organskih farmera.

Kada se koristi genetički inženjering za postavljanje gena koji kodira Bt toksin u genomu biljke, dobijene GM biljke bivaju ocrnjene od onih ljudi koji koriste potpuno isti toksin za potpuno iste vrste biljaka. Ekološki, GMO je bolje rešenje jer smanjuje upotrebu sredstava za zaštitu bilja čime se štite okolne neobradive površine i vodeni tokovi. Drugi GMO imaju slične ciljeve poput onih usmerenih ka uništavanju korova i smanjenju upotrebe herbicida.

Organska poljoprivreda u ovakvom obliku, bez prihvatanja najnovijih tehnologija, postaje neodrživa. Organske farme proizvode mnogo manje hrane po jedinici zemljišta od konvencionalnih. Da bi organska poljoprivreda mogla da parira konvencionalnoj proizvodnji, ona bi morala da stvori mnogo novih farmi preko uništavanja trenutno netaknutih staništa. Njeni ekološki troškovi zbog potrebe za prostorom su poražavajući. Po nekim procenama, od divljih staništa na planeti, treba pokositi 20% i više površina, da bi se implementirale organske metode, koje ni tada ne bi mogle zadovolje određeni nivo produktivnosti. Čemu to?

Nikakvu korist od toga nema ekološka zajednica. Korist ostaje samo na strani onoga koji tu hranu prodaje po znatno višoj ceni.

Specijalna lekovitost?

Mnogi lekari preporučuju organski gajenu hranu kao deo svojih navodnih režima lečenja. Najekstremniji tvrde da dolazi do isceljenja. Kažu:

Kada jedemo organsku hranu koja sadrži elemente prisutne samo u kompostiranom organskom tlu, deo tih elemenata apsorbovanih iz zemlje prelazi u naše telo gde onda može očistiti organizam od svih bolesti, pa i izlečiti od raka.

Ne postoji nijedan logičan razlog da bi se zaključilo da organska hrana ima neke posebne osobine za lečenje bilo koje bolesti.

Zaključak

Komparativne studije sprovedene nad organskim i konvencionalnim sistemom gajenja su imale za cilj procenu tri ključne oblasti: hranljivu vrednost, senzorni kvalitet i bezbednost hrane.

Nekoliko dobro kontrolisanih studija su napravile adekvatno poređenje. Sa mogućim izuzetkom pojedinih materija, nema dokaza da se organski i konvencionalno gajena hrana razlikuju u koncentraciji različitih hranljivih sastojaka. Što se tiče proizvoda animalnog porekla, ustanovljene minimalne razlike u sadržaju hranljivih materija nisu relevantne za zdravlje potrošača. (Razlike su izraženije u pogledu čuvanja životinja i kvaliteta njihovog života, u smislu većeg slobodnog prostora, boravka na otvorenom i slično.)

Organski gajeni usevi ne pokazuju razlike koje bi bile od značaja.

Čini se da svest o dobroj hrani postaje vremenom izraženija. Ta činjenica, međutim, ne treba da vodi u nasedanje na propagande. Da li treba dati više novca na dobro izgrađenu priču, proizvedenu laž lobista organske industrije koja se sastoji u tome da je organska hrana sigurnija za ljudsku ishranu, pčele i životnu sredinu? Naravno da ne.

Ukoliko i dalje želite da izdvojite više novca za organski gajenu hranu, niko vas ne može sprečiti u tome. Hrana sertifikovana kao organska neće biti bezbednija, ni hranljivija od „obične“. Ona samo košta više. I još, može umanjiti poverenje javnosti u bezbednost „obične“ hrane.

Tags: EPA, FDA, hranljive materije, hranljivost, izgled, konvencionalna proizvodnja, konvencionalni uzgoj, kvalitet, mikrobiološka ispravnost, miris, natural, organic, organska industrija, organska proizvodnja, organski farmeri, organski lobi, organski pesticidi, pesticidi, prirodna jedinjenja, senzorna analiza, sintetička jedinjenja, tekstura, ukus, USDA, zdravstvena bezbednost