Senzacionalizam lošeg naslova: „Jedna beba, tri roditelja”

Nedavni publicitet mitohondrijalnog transfera doživeo je svoj vrhunac u vidu naslova: „Rođena prva beba nastala od tri roditelja”, „Da li se to naučnici igraju boga”. Iza paravana kontroverzi, nerazumevanja, loše osmišljenih debata, najbitnije je pravilno sagledati nauku.

Prošlo je dosta vremena, mnogo konsultacija i napornog rada, da bi tehnika zasnovana na zameni mitohondrija postala dostupna pacijentima… Proces uvođenja novog tretmana, javnih rasprava u vezi s njim, izdavanja propisa i odobrenja, dugo traje u Velikoj Britaniji. Kako je onda moguće da mediji tako nehajno preko noći izgrade vesti o jednoj bebi i tri roditelja? Ova formulacija koja ugrubo opisuje koncept tehnike će, po svemu sudeći, postati uobičajena.

parents-with-baby

Dečak, prvo dete rođeno korišćenjem nove tehnike koja uključuje DNK od tri osobe, sada ima pet meseci. On ne pokazuje znake bolesti. To je sjajna vest! Rođenje zdrave bebe začete ovim novim postupkom je veliki korak napred koji će dovesti do novog načina sprečavanja nasledne mitohondrijalne bolesti.

mitochondria

Mitohondrije: deo ćelije koji generiše energiju

Ćelijama u našim telima je potrebna energija za rad. One dobijaju energiju iz mitohondrija. Mitohondrije su male organele unutar ćelije odgovorne za proizvodnju 95% energije potrebne organizmu za životne procese. Ćelije sadrže mnogo mitohondrija, pri čemu svaka sa svojom DNK egzistira odvojeno od ostatka naših gena u ćelijskom jedru. Mitohondrije poseduju vrlo mali genom. Iako mali, uputstvo koje diktira mitohondrijalna DNK je od ključne važnosti za sintezu energije. Baš kao i nuklearna (jedarna) DNK, mitohondrijalna DNK je sklona mutacijama.

Kao i većina drugih ljudskih ćelija, jajna ćelija sadrži nuklearnu DNK i mnogo mitohondrija koje, naravno, sadrže mitohondrijalnu DNK. Ako je mitohondrijalna DNK žene oštećena, onda će njena deca biti u visokom riziku od dobijanja mitohondrijalne bolesti.

stemcell_fertility_blog_july09

Mutacije u mitohondrijalnoj DNK ili nuklearnoj DNK koja kodira mitohondrijalne proteine mogu dovesti do mitohondrijalne bolesti. Dakle, pored nedostatka u jedarnoj DNK, oštećenje mitohondrijalne DNK značajno doprinosi težini mitohondrijalne bolesti. Jedna od četiri stotine osoba ima maternalno-naslednu mutaciju u mitohondrijalnoj DNK (mtDNK).

Simptomi su generalno lošiji, ukoliko je oštećenost mtDNK veća. Simptomi se mogu masovno razlikovati među ljudima. Budući da mitohondrije daju energiju, bilo koja disfunkcija mitohondrija ima efekat na mišiće, mozak i srce, jer ova tkiva zahtevaju najviše energije. Tu nije kraj. MtDNK mutacije mogu izazvati niz bolesti, uključujući gluvoću, slepilo, dijabetes, bolesti jetre i bubrega. Uopšte, može se reći da se termin mitohondrijalne bolesti odnosi na skup poremećaja koji vremenom dovode do invalidnosti, pri čemu je varijabilnost bolesti veoma izražena. Iz tog razloga, lekovi za ovaj poremećaj ne postoje.

Promenljivi simptomi, nehomogenost oboljenja, nedostatak potpunog razumevanja napredovanja bolesti — sve su to faktori usled kojih izostaje sveobuhvatna terapija. Aktuelno lečenje se uglavnom svodi na simptomatsku terapiju. U međuvremenu, kako genetička tehnologija postaje sofisticiranija, to olakšava postavljanje genetičke dijagnoze, omogućavajući ljudima pravo na reproduktivni izbor.

Jedan iz skupa poremećaja nastalih kao posledica mutacije mitohondrijalne DNK je i Melas sindrom — sindrom koji obuhvata mitohondrijalnu encefalomiopatiju, laktatnu acidozu i epizode nalik moždanom udaru. To je progresivno, neurodegenerativno i neizlečivo oboljenje.

Drugi je Leighov sindrom — težak neurološki poremećaj koji se obično manifestuje u prvoj godini života. Karakteriše ga gubitak mentalnih sposobnosti i psihomotorna regresija. Uglavnom dovodi do smrti u roku od dve do tri godine zbog respiratorne insuficijencije.

1427391337288

Prema izveštaju časopisa New Scientist (1), jordanski par, pokušavao je da zasnuje porodicu skoro dvadeset godina. Njihovo dvoje dece je umrlo od Leighovog sindroma. Najpre su dobili devojčicu 2005. godine. Tada su i otkrili mogući uzrok njihovih problema: genetičku mutaciju u mitohondrijama majke. Njihova ćerka je rođena sa Leighovim sindromom. Preminula je kada je imala šest godina. Drugo dete je imalo isti poremećaj. Živelo je osam meseci.

Njihova majka je imala visok rizik rađanja dece obolele od Leighovog sindroma.

I dok je ova majka zdrava, Leighov sindrom ostaje odgovoran za smrt dvoje dece.

Leighov sindrom (2) može biti uzrokovan mutacijama u jednom od 75 gena. Kod ljudi, većina gena se nalazi u DNK u nukleusu. To je tzv. nuklearna ili jedarna DNK. Ali, neki geni se, kao što je već pomenuto, nalaze u mitohondrijama. Većina ljudi sa Leighovim sindromom ima mutaciju u nuklearnoj DNK, dok 20% ima mutaciju u mitohondrijalnoj DNK (mtDNK).

Većina gena povezanih sa Leighovim sindromom, uključeno je u proces proizvodnje energije u mitohondrijama. Mitohondrije koriste kiseonik za pretvaranje energije iz hrane u oblik koji ćelije mogu upotrebiti kroz proces oksidativne fosforilacije. Pet kompleksa, sastavljenih od proteina, uključeni su u ovaj proces. Mnoge od mutacija u vezi sa Leighovim sindromom, utiču na proteine u ovim kompleksima ili remete njihovo okupljanje.

Mutacije, dakle, smanjuju ili eliminišu aktivnost jednog ili više ovih kompleksa, što dovodi do Leighovog sindroma.

Kod oko 20% ljudi sa Leighovim sindromom, stanje se nasleđuje preko mitohondrijalnog obrasca, poznatijeg kao nasleđe od majke. Ovaj obrazac nasleđivanja se odnosi na gene koji su sadržani u mitohondrijalnoj DNK. Jajne ćelije, a ne sprematozoidi, doprinose razvoju mitohondrija kod embriona, što znači da deca mogu da naslede poremećaj koji proizilazi iz mutacija mtDNK samo od majke.

Ovi poremećaji se mogu pojaviti u svakoj generaciji porodice i uticati na muškarce i žene, s tim da očevi ne mogu preneti osobine povezane sa promenama u mtDNK svojoj deci.

Povremeno, mutacije u mtDNK se mogu desiti spontano, a da ne postoji istorija Leighovog sindroma u porodici.

sperm-and-egg-cell

Terapija zamene mitohondrija (MRT)

U ovom slučaju, nukleus koji sadrži sav genetički materijal osim mitohondrija uklonjenih iz jajne ćelije majke, stavljen je u jajnu ćeliju sa zdravim mitohondrijama, iz koje je uklonjeno jezgro. Jajna ćelija je zatim oplođena spermom oca, a dobijeni embrion je implantiran u matericu majke gde se razvio u bebu.

Tim lekara je ovim pristupom stvorio pet embriona, od kojih je samo jedan normalno razvijen. Implantacija embriona, rezultirala je rođenjem deteta devet meseci kasnije.

Dobijena jajna ćelija — sa nuklearnom DNK majke i mitohondrijalnom DNK donora — oplođena je spermom oca.

To znači da beba ima tri genetička roditelja: oca koji je isporučio spermu, majku koja je dala matericu i nukleus jajne ćelije, i anonimnog donora koji je obezbedio zdrave mitohondrije. Od njih, mitohondrijalna DNK ima daleko najmanji doprinos.

Iako je tačno da genetički materijal od troje ljudi doprinosi DNK nastalog deteta, mitohondrijalna DNK koja potiče od donora je tako mala komponenta ukupne DNK. Ako baš želimo da računamo genetički doprinos roditelja, moglo bi se reći da će dete rođeno pomoću ove tehnike imati jednog oca i oko 1,00001 majku. Imaće, dakle, 100-postotnog oca, 99-postotnu majku i drugu 1-postotnu majku. Međutim, činjenica je da mitohondrijalna DNK nema uticaja na fizičke ili psihičke osobine deteta.

Ova vrsta tehnike nastanka bebe od tri roditelja je nova, iako druge vrste postoje već dugi niz godina.
MRT — mitohondrijalni transfer je razvijen u Velikoj Britaniji i SAD-u sa ciljem da pomogne porodicama pacijenata koji imaju mitohondrijalnu bolest sa visokim rizikom recidiva kod buduće dece.

Tim istraživača je pokušao da stvori bebu pomoću DNK od troje ljudi 1990. godine, kada je ubrizgana mitohondrijalna DNK od donora u jajnu ćeliju majke, pa oplođena spermom oca. Dva fetusa su tada razvila genetičke poremećaje, a tehniku je zaustavila FDA (US Food and Drug Administration).

"Having a child is surely the most beautifully irrational act that two people in love can commit."

Dugoročni efekti

Dok eksperimenti na majmunima i miševima sugerišu da bi bebe stvorene ovom tehnikom verovatno bile zdrave, ostaje činjenica da ova procedura nije korišćena kod ljudi do sada.

Jajne ćelije su visoko organizovane ćelije. Zamena jezgra ne sprečava razvoj bebe, ali ona prouzrokuje štetu ćeliji koja verovatno zahteva radikalnu reorganizaciju. Dakle, efekti takvih manipulacija su još uvek nepoznati, a možda mogu da izazovu probleme kasnije u životu, kao što je povećanje šansi obolevanja od dijabetesa.

U mnogim zemljama, majka bi dobila druge mogućnosti pre nego što bi joj bio ponuđen MRT. Prvo, njoj bi bila obezbeđena jajna ćelija nepoznate zdrave donorke. Ta jajna ćelija bi bila oplođena spermom njenog partnera i ubačena u njenu matericu, pri čemu bi se potpuno sprečio prenos mitohondrijalne bolesti. Žena sa mitohondrijalnom bolešću bi tada bila majka biološki, ali ne i genetički. Rađanje takvog deteta, gde oba partnera nisu genetički roditelji, može biti prihvatljivo za neke ljude, ali za ovu porodicu, to nije bilo u redu.

Jedan od tretmana koji bi bio ponuđen u drugim zemljama je i preimplantacija genetičke dijagnoze — postupak pri kome se više embriona testira u ranoj fazi i onda bira najbolji koji se smešta u matericu.

Međutim, navodno, ni ovaj postupak nije bio etički prihvatljiv za porodicu, jer je par bio protiv uništavanja embriona.

yooniqimages_105729637

Rođenje zdrave bebe korišćenjem ove tehnike jeste veliki korak napred. U nekoliko proteklih povezanih manipulacija sprovedenih sa ciljem poboljšanja kvaliteta mitohondrija jajnih ćelija — koje uključuju donaciju mitohondrija ubrizganih u jajne ćelije — navodno je dolazilo do genetičkih defekata.

Iako još uvek nije moguće dati tako odlučnu prognozu da je u ovom postupku sve jasno, on nosi sa sobom nizak nivo štetnih mutacija i veoma malu verovatnoću da će doći do razvoja Leighovog sindroma.

Poznate nepoznanice

Postoje još dva detalja priče koji bi mogli uticati na ono što će se dešavati u budućnosti.

Prvo, postupak može prerasti u zdravstveni turizam. Tretman je urađen u Meksiku od strane tima sa sedištem u Njujorku. Američki propisi trenutno ne dozvoljavaju ovu proceduru. Na osnovu etičke i socijalne politike, Medicinski odbor je prilikom razmatranja nove tehnike za sprečavanje prenosa mitohondrijalne bolesti sa majke na dete, odbio da da regulatorna odobrenja za kliničku primenu postupka. On to neće uraditi sve dok istraživanja ne daju potpune odgovore na pitanja kritične bezbednosti i efikasnosti.

Tehnika koja omogućava roditeljima sa retkim genetičkim mutacijama da imaju zdrave bebe, legalno je odobrena samo u Velikoj Britaniji. Naravno, istraživači se nadaju da će doživeti napredak širom sveta.

Drugi problem je što nije rečeno koliko je visok stepen oštećenja mtDNK u majčinoj jajnoj ćeliji pre nego što je procedura sprovedena — detalj koji ukazuje koliko je verovatno da će zdravlje deteta biti ozbiljno narušeno na samom početku.

Ako je rizik bio visok, onda je tehnički napredak koji masovno smanjuje šanse deteta u vezi sa patnjom i ozbiljnom bolešću, veoma značajan.

Ako je rizik bio nizak i kompatibilan sa zdravim životom, onda je procedura sa izvesnim nepoznanicama, po mišljenju nekih autora, nepotrebna.

Poslednja teza ilustruje koliko je potrebno regulative za zaštitu prava budućeg deteta, smatraju oni.

Izveštaji ne razjašnjavaju ove detalje (3).

Ipak, nakon okončanja postupka, tim je testirao dečakove mitohondrije i otkrio da manje od 1% nosi mutaciju. Istraživači se nadaju da je to suviše nizak procenat da bi mogao da izazove bilo kakav problem. Obično se smatra da oko 18% može izazvati neki poremećaj.

Ova priča jeste početak novog tretmana sa velikim potencijalom. Međutim, potrebna je možda jasna regulacija, kao i provera ove tehnologije.
Jedino pitanje, važnije od same regulacije i etike, je: da li postoje nepredvidivi neželjeni efekti. Ovo spada u domen medicinskog problema, ne etičkog. Stoga je smešna, istovremeno i tužna, upotrebljena formulacija u ovdašnjim medijima prilikom predstavljanja vesti: jedna beba od tri roditelja — da li se to naučnici igraju boga.

Čemu to? Kakvo igranje boga?!

Ljudi godinama istražuju, razvijaju postupke, unapređuju ih — sve sa jednim istim ciljem: iskoreniti postojeće bolesti i poboljšati načine za lečenje novih.

Imperativ je bezbednost i efikasnost u medicinskom smislu. Ništa više.

S druge strane, prevelika briga oko etičnosti i sigurnosti može malo da popusti. Da su neobično visoki pragovi predostrožnosti odlučivali u razvoju bilo kog postupka ili leka, nikada ne bismo uveli vakcine ili tehnike medicinski potpomognute oplodnje ili bilo koji drugi napredak.

Svako istraživanje nakon prolaska kroz eksperimentalnu fazu zahteva izvestan protok vremena da bi doživelo rutinsku kliničku primenu. Katkad je za realizaciju novog tretmana u praksi potrebno više godina. U slučaju jordanskog para nije bilo dileme. Ustanovljeni su geni koji izazivaju defekt i izvedena je mitohondrijska donacija. Rođeno je zdravo dete i omogućen funkcionalan život roditeljima. U perspektivi ove tehnike ostaje razvoj njenog punog potencijala.

Ukoliko eksperimenti pokažu da postupci poput ovog (koji obećavaju druge potencijalne upotrebe) ne nose u sebi nikakve opasnosti, ništa onda nije moralno pogrešno u izboru ovakve tehnike zarad zadovoljenja legitimne težnje parova da oboje postanu genetički roditelji svoje dece.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: